Zašto neću gledati film „Toma“

Remember what the dormouse said:

„Feed your head. Feed your head. Feed your head“

White Rabbit
Jefferson Airplane

Proleće 1979. Kasno veče, bubnjara zagreva sobu u kojoj smo živeli, jer još nije došlo ono pravo proleće. Majka šeta nervozna po sobi. Iako je imao običaj da se posle posla zapije sa kolegama sa posla, ali obično dođe pre crtaća u 7:15, jer je obavezno gledao sa bratom i sa mnom. Brat spava a i mene hvata san.

Moj ćale je bio ono što se 80-ih zvalo „kafanski tip“, u poslednje vreme „boem“, a u stvari alkos koji je mrzeo da dolazi kući jer nije mogao da se pokaže svojoj porodici onakvim kakvim je želeo da bude. Da se razumemo, u to vreme (imao sam 6 godina) meni je moj otac bio Bog. Radio je u Vatrospremu, fabrici (jednoj od dve u SFRJ) za proizvodnju protivpožarne opreme i instalacija. A to je podrazumevalo i vatrogasne kamione. Najviše sam u životu voleo da me odvede na posao da gledam kako prave kamione. Zatim me ubaci u gotov kamion koji čeka isporuku na parkingu fabrike i uključim sirenu… Možete li da zamislite sreću deteta od 6 godina?

Lažem… To mi je bilo druga omiljena aktivnost. Omiljena aktivnost mene i mog oca je kod moje majke izazivalo vrlo negativnu reakciju, koju ja tada nisam shvatao. Naime, moj otac je svakodnevno svraćao posle posla na „jedno“ piće. Kada nije imao para, to bi bilo par piva ispred prodavnice na Trošarini. Često me majka slala da ga dovedem kući na ručak, on je sedeo ispred povećeg četvrtastog limenog objekta, sa nadstrešnicom, sa drugarima i pio pivo. Ali kada je imao para, lokacija se menjala – kafana Kovač u Vojvode Stepe. Tada bi često i mene poveo sa sobom. Za prostog seoskog momka (kakav je moj otac svakako bio) to je bio ozbiljan deo vaspitavanja starijeg sina.

U kafani bi se moj otac transformisao, bio je „džek“ – lake ruke za muziku i podmazanog grla za alkohol. To su bili trenuci kada sam bio i ja velika faca. Sedeo bih na rasklimatanim stolicama, na stolu sok od breskve u onim zaobljenim tankim kafanskim čašama. Nije mi smetao ni ustajao vazduh protkan dimom cigrareta, mirisom znoja i ulja za Karađorđeve šnicle koji je izlazio iz kuhinje i spajao se sa dimom u sali restorana. Sala bi mogla da se opiše samo jednom rečju – tmurna. Stolice su bile od tamno lakiranog drveta, teške zavese su davale žućkastu boju svetlu koje je dolazilo spolja. Lamperija i rasveta kojoj je preovladavala narandžasta boja su bile obavezan element enterijera. Cilj je, valjda, bio da se osećaš baš depresivno i da naručiš barem još jedno piće više.

Neizostavan deo ambijenta je bila i muzika. Ne pamtim pevače, pevačice i pesme. Znam da su često sedali za naš sto, da upoznaju Dojinog malog. Sećam se samo Novice Negovanovića, često svirao baš sedeći za našim stolom. Ispravka, sećam se nekoga ko je svirao harmoniku. Rekli su mi kasnije da je o Novica. Rekli su mi i da sam upoznao i Lepu Lukić, Milančeta Radosavljević, Tozovca… Ali svega toga se ne sećam, sećanje je pokrio dim i godine koje su protekle. Ali se sećam mirisa u nozdrvama, i ponosnog osećaja da sam veliki i da pijem u kafani sa ocem.

Naravno, kada bismo se vratili kući, sledila je neizbežna svađa oca i majke, jer smo već sa vrata smrdeli na kafanu. To je bio momenat kada je sav taj ponos nestao, i zamenio ga osećaj da smo ipak radili nešto što nije dobro.

Te večeri, smo čekali oca da dođe sa posla. Oko 6 sam ga potražio ispred prodavnice, ali ni njega ni ekipe nije bilo tamo. Nisam se ni nadao da ću pamtiti to veče do kraja života. Na staklu ulaznih vrata se začulo kucanje. Majka besna, izlazi u predsoblje da mu otvori. Na radiju Zorica Brunclik peva „Da li si sada jos onako lep“. Čujem žamor i u sobu se vraća majka sa kumom Bogosavom. Kum Bogi nosi u rukama očeve pantalone i sako i cipele na njima. Majka zabrinuta, drži ruku preko usta.

„Ne bi trebalo da je strašno, pao je sa prvog sprata, nema ni dva metra visine“.

Kasnije se pokazalo da je ipak bio strašno. Bio je u komi mesec dana. Rekli su nam da je mala šansa da se ikada probudi, jer je pao direktno na glavu. Kada se probudio, danima nije prepoznavao nikoga, ni ženu ni decu. Ostala mu je oduzeta leva strana tela. Majka je ćutke ceo svoj život posvetila brizi o njemu. Baksuz u njemu je proradio i posle godina fizioterapije je uspeo da pomera levu nogu. Leva ruka (kojom se inače primarno služio – bio je levoruk) je ostala oduzeta i godinama je zakržljala u savijeni patrljak. Nije ovde mesto ni vreme da pišem šta smo sve proživeli tih osamdesetih, kako su nas napustili prijatelji i kako je išlo moje sazrevanje.

Živ je i danas. On i majka guraju isto kao i pre 40 godina. A ja ne mogu da gledam Tomu, jer me podseća na taj ponos „velikog kafanskog dečaka“ koji sam osećao tada. Vi ste plakali zbog Tome, ja bih plakao zbog svega ostalog… Praštajte.