Podseti me, šta to beše ljubav


"When someone is going through a storm, your silent presence is more powerful than a million, empty words."
Thema Davis

Sećam kada sam prvi put poslao "<3" nekome. To cyber-srce je otišlo davne 95. godine preko interneta u Holandiju. Malo ljudi je tada znalo za internet a još manje za emoji-je.
Nisam ni slutio da sam postao jedan od miliona radilica koje su dovele do inflacije ljubavi.
Ne tako davno, "Volim te" se izgovaralo u pola glasa, dok su se dlanovi znojili a srce htelo da iskoči iz grudi. Reči su se ispisivale drhtavim rukama, a pisma i ljubavne pesme punili korpe za otpatke jer nisu bili dovoljno rečiti i emocionalni.
Danas se pošalje emotikon, stiker ili čak i napiše na messaging aplikaciji. Niko više ne izgovara. Još manje dokazuje. Niko više ne želi da potvrdi ljubav delima.
Nema čak više ni onog "Javi se kad stigneš" ili "Ponesi kišobran, izgleda da će kiša". Zvekneš smiley-a na ekran i ispunio si dužnost.
Dobijam ja svoju dozu ljubića, srcića i "love" stikera, čak i poneko otkucano "volim te", ali sve to deluje isprazno, obezvređeno. U real-life-u, upravo ta osoba koja mi piše "volim te" nije spremna da žrtvuje gram svog komfora da uradi jednu sitnicu na svoju štetu za račun ljubavi i makar na sekund dokaže to što olako napiše.
Reći ćete da sam mator, ogorčen, razočaran i prevaren i da sam zaboravio šta je to ljubav. I verovatno ste u pravu. Štaviše, apsolutno ste u pravu. Sve sem poslednjeg. Pamtim, dobro pamtim ljubav. Zbog toga i pišem ovo.

Pamflet protiv inflacije "ljubavi"

#L4L

Ridi, Pagliaccio,
Sul tuo amore infranto!
Ridi del duol, che t’avvelena il cor!

Pagliacci – Leoncavallo

hqdefault

Društvene mreže su dovele do zanimljivog efekta – neko ko posmatra Facebook ili Instagram  nalog stiče utisak o savršenom životu vlasnika naloga.

Srećni parovi (sa zajedničkim FB nalogom – poseban krug pakla postoji za takve), svetski putnici, savršeni obroci… Sve kako treba, na tanjiru, da se ceo internet sladi. Poneki Mešin i/ili Ivin citat da pokažemo kako smo mudri u duhovni. Strofa iz „November rain“ ili „Na njenom venčanju“ (zavisno od preferencija i vrste konzumiranog slkohola) kada nam nedostaje ona što je izmakla.

O selfijima, mačkama i automobilima ne želim ni da trošim reči…

Svi smo mi pajaci, koji stavljaju masku pomoću Instagram filtera, smejemo se kroz FB fotke iako smo tužni i čemerni. I ubeđujemo sebe da nas zaista vole oni koji nas lajkuju. #L4L

„Smej se, pajaco“

Ostavljanje…

Nedostaješ… Zevsova ćerka vrišti umesto mene…

Zevsova ćerka

1503911_890780100951137_8098621421825191958_n

Ostavljanje je davno proslo, ali se još uvek nije završilo. Još uvek traje. Iz dana u dan ga proživljavam ponovo i ponovo…

Nestane na trenutke pa se onda vrati i satima bude tu. Danima traje i iznova doživljavam sve ono kroz šta sam jednom hrabro prošla. Ne vraća se zato što mu nešto da podstreh, ne vraća se zbog razloga, samo se vrati iz čista mira eto…tek tako. Ne boli, nije tužno, samo tišti… Oseća se kao blaga zubobolja. I živi u meni. Sa svakim uzdahom osetim novi oblik ostavljanja, njegovu novu dimeziju i njegovu bitnost, njegovu jačinu i stvarnost. Ume da zaledi, da preseče… ponekad reže po stomaku, tamo unutra gde žive osećaji. Oštrice mu nisu jake, to kad prereže ne boli, boli konstantno reckanje… ono kada sa jednog kraja prelazi na drugi laganim pokretima rez po rez.

Tada je bilo zastrašujuće, toliko da nisam umela da pišem, da…

View original post 699 more words

Škljocnuti….

Jedan od mojih najdražih blogera. Ovako ni ja sopstvena osećanja ne bih opisao…
„Ne vole tebe. Vole osećaj koji izazivaš u njima kada si tu“ upravo sam danas rekao nešto slično.

Zevsova ćerka

300743-3669408

Verovatnoća. Relevantnost. Kako se izgube i postanu druge reči i druga značenja. Vrlo lako, prosto kao papir. Čas vrediš čas si niko i ništa. Vrednost se izgubi u odnosu na to koliko neko drugi vredi. To nema veze sa tobom. Nikada nije ni imalo. Dokle god budes koristan vredećeš, kada nemaš šta da ponudiš, zašto uopšte bilo šta očekuješ? Nisi glup, ne bi trebalo da si. To moraš znati! Ne. Ne postoji iskreno, istinsko, pravo. Ništa. To se samo čini tako. Ne vole tebe. Vole osećaj koji izazivaš u njima kada si tu, kada postojiš. Vole kako se osećaju kada mogu da računaju na tebe. Vole način na koji ih gledaš. AMAN!!! I to rade zbog sebe. Uvek vole samo sebe. Vole način na koji slušaš njihove reči, vole tvoju podršku… ljudskost. I moraš to da budeš do kraja, baš ono što se od tebe očekuje. Kako može da ti…

View original post 422 more words

Kad porastem biću…

Albatros

Ptico što ljubiš zvezde sklopi krila
jer gnezdo je tvoje sad na dlanu mom…

Rambo Amadeus -Sokolov greben 

Svašta sam želeo da budem kada porastem. Kao i svaki dečak želeo sam da budem astronaut, policajac, vojnik…

Sada, kada sam porastao, kada sam na polovini puta, shvatio sam sta zaista želim da budem.

Albatros.

Aha, ptica južne polulopte sa rasponom krila od 2.5 do 3.5m.

Zašto?

Zato što je albatros u stanju da danima (čak i nedeljama) leti bez napora, a da nijednom ne sleti na zemlju. Tako bih i ja, jer je terra firma prepuna otpada. Sitnih, zlih ljudi. Ljudi ograničenih mentalnih mogućnosti, koji, ako nisu u stanju da unaprede svoj život, više od svega žele da unazade tvoj. Lažova i lopova. Nezahvalnika, koji smatraju da su tvoje vreme, živci, ljubav i/ili novac bogom dani da ih troše.

Istini za volju, postoji i par ljudi zbog kojih vredi sleteti, makar jednom nedeljno i oni su razlog što želim da budem albatros, a ne kometa. Kada bih bio kometa, samo bih jednom sleteo.

Bilo bi dovoljno.